СИНДИКАЛНИ ПОВЕРЕНИК,  3124/295-296, 31. МАЈ 2007, 36-7

 

 

 

ДА НЕ БУДЕ КАСНО -

ИСТРАЖИВАЊЕ ПРИВАТИЗАЦИЈЕ И ПАРТИЦИПАЦИЈЕ КАО ОРУЂЕ И ПУТОКАЗ  ДЕЛОВАЊА СИНДИКАТА И ГРАЂАНА У СРБИЈИ

 

Пише: проф. Вера Вратуша

 

Судећи према налазима једног од најновијих истраживања о току приватизације у Србији од 2001 до 2006, које је на узорку од 50 предузећа од укупно 2115 приватизованих спровео Центар за образовање, истраживања и приватизацију УГС «Независност» (ЦОИП) у сарадњи са Progetto Svillupo, синдикати у Србији нису извукли поуке из пољског горког искуства  „велике преваре“ (Poznański, Kazimierz, 2000, Вратуша, Вера, 2001). Уместо да удруженим снагама кроз све облике социјалног дијалога и синдикалне борбе обезбеде активно учешће у дефинисању циљева и критеријума расподеле резултата примене локалне и националне стратегије економског и друштвеног дугорочно одрживог и уравнотеженог развоја, у доношењу обухватног система закона и подзаконских аката који регулишу квантитет и квалитет трансформације власничких односа и заштите радних и социјалних права запослених и оних који изгубе посао, као и у помном праћењу остваривања ових темељних друштвених норми о којима треба да се постигне минимум друштвене сагласности, разједињени и тиме додатно ослабљени синдикати у Србији су великим делом дозволили да се процес приватизације стихијно одвија мимо њих и насупрот интересима њиховог опадајућег чланства и већине грађана.

У скоро половини предузећа обухваћених поменутим истраживањем (45,83%) синдикат није учествовао у процесу приватизације, а у четвртини њих (22,92%), нарочито оних која су приватизована путем аукције, уопште није ни информисан о отпочињању приватизације. У предузећима која су приватизована путем тендера, у 60% случајева синдикат није имао представника у тендерској комисији, у 47,92% случајева није упознат са Уговором о продаји капитала, а током убрзане аукцијске процедуре у 13,33% анкетираних предузећа је изостао социјални програм и у колективни уговор нису унете отпремнине и заштитне мере за раднике након приватизације (ЦОИП, 2006: 5-7, 9). 

Игре скривалице

Поред активне опструкције учешћа синдиката у процесу приватизације од стране руководстава предузећа, истраживање ЦОИП 2006 је установило и постојање неактивности, неорганизованости, интерне синдикалне необавештености и незаинтересованости али и заплашености и осећања немоћи како међу синдикалним повереницима тако и међу запосленима. Услед недостатка знања, правих информација, пара и жеље да предузеће купи страни „стратешки партнер“,  запослени су одустајали од формирања конзорцијума ради конкурисања другим потенцијалним купцима. Домаћи и страни купци, често скривени иза друштава са ограниченом одговорношћу регистрованих у далеким острвским пореским рајевима, у 42% случајева по мишљењу анкетираних синдикалаца нису испунили своје законске и производно инвестиционе,  синдикалне и социјалне обавезе из купопродајних и колективних уговора, а у 23,33% случајева су чак упропастили купљена предузећа. Агенција за приватизацију је на иницијативу синдиката покренула поступак у четвртини анкетираних предузећа процес за раскидање уговора, али тек пошто су „лопови“ већ „опустошили“ предузећа чак уз „подршку власти“ по мишљењу анкетираних синдикалаца у 13.33% случајева. У приватизованим предузећима обухваћенима истраживањем је дошло до смањења броја укупно запослених за 39% (са 25.344 на 18.179), уз отпремнину за „добровољно“ напуштање предузећа која је варирала од 50 до 500 еура по години радног стажа. „Непослушнике“ су нови власници отпуштали и без икакве отпремнине, да би  запослили  „послушнике“ и раднике „на црно“ у 10.5% анкетираних предузећа. Сваки други отпуштени је до данас на евиденцији Националне службе за запошљавање. Онима који су остали запослени или су стекли посао у истраживаним предузећима, неповољни закони и нови власници су смањили њихова радна права и социјалну сигурност, тако да је скоро две трећине (62.5%) анкетираних изјавило да је незадовољно ефектима приватизације. Да је две трећине анкетираних незадовољно  досадашњим начином спровођења и ефектима приватизације утврдили су и аутори Синдикалног барометра 3 већ на пролеће 2002 и крајем 2003. године, с тим да је порастао удео оних који мисле да се ради о погрешном спровођењу, иначе нужног, процеса (35%) на рачун смањења удела оних који мисле да се ради тек о пљачки (31%) (Михаиловић, Срећко, Зоран Стојиљковић, Градимир Иванић, 2003, 22). Већински власници су почели да организују „своје“ синдикате, исплаћују нешто веће зараде за 113% увећани обим посла смањеног броја радника, и да своје инвестиционе обавезе у 77% случајева исплаћују не свежим капиталом него из средстава предузећа, кредита, продајом залиха и већих од дозвољених делова капитала предузећа те емитовањем управљачких акција не консултујући мањинске акционаре. Мањински акционари су се организовали само у половини истраживаних предузећа а у преосталима немају увид у књигу акционара или су већ продали своје акције често подлежући разним притисцима и дезинформацијама (ЦОИП, 2006. 8-13).

 

Закулисни преговори

У околностима када власти иза кулиса преговора о формирању нове владе у дослуху са страним и домаћим крупним капиталом убрзавају припреме за приватизацију јавних предузећа са више десетина хиљада запослених,  дезинтегришући велике системе, опструирајући доношење  општег колективног уговора, једнострано раскидајући посебне и упућујући запослене искључиво на склапање посебних колективних уговора са послодавцима у складу са максимом „завади па владај“, налазима ЦОИП 2006 о негативним ефектима досадашње приватизације ваља додати и налаз још једне анкете. Ради се о анкети коју је спровео Институт за социолошка истраживања Филозофског факултета у Београду 2003. године на вишеетапном узорку са пропорционалном вероватноћом учешћа 1635 домаћинстава у 48 општина на подручју Србије. Ово истраживање је наиме утврдило да се насупрот настојањима власти да убрза процес приватизације у складу са неповољно кратким законом утврђеним роковима, апсолутна већина испитаника и испитаница у целини противи приватизацији електропривреде (71%), здравствених установа (68%), водовода и канализације (67%), нафтне привреде (62%) и јавног транспорта (54%), а још 17, 18, 19, 21 односно 22% њих је заговара  приватизацију у овим секторима привреде само до 49% вредности капитала. Једино у случају банака је потпуно противљење приватизацији пало испод половине (48.5%) испитаника и испитаница. Мада се у случају приватизације банака у време истраживања већ радило углавном о свршеном чину, потпуно слагање са приватизацијом није достигло ни трећину испитани/к/ц/а (30%), док се нешто изнад петине њих (21%) залагало и даље да банке остану у већинском државном власништву (Вратуша, Вера, 2004). Иста анкета ИСИФФ 2003 је указала на постојање сличног раскорака између залагања апсолутне већине анкетираних (54%) за учешће запослених у управљању у свим фирмама без обзира на њихов својински режим (још 19% њих се залагало за такво учешће у друштвеним и државним фирмама), с једне стране, и важећих правних прописа који или ни не помињу или недовољно штите ово право запослених од опструкције пословодних руководстава предузећа и организација у свим режимима власништва, с друге (Вратуша Вера, 2006).

У светлу налаза ових истраживања, чини се да је крајњи тренутак да се још једном апелује на синдикате да се прену из летаргије и извуку поуке из туђих и властитих искустава. Међусобно удружени и у сарадњи са удружењима потрошача, еколога и других заинтересованих  грађана, синдикати треба да утичу на стварање законских и стратегијских претпоставки да се избегну још неповољнији ефекти убрзане приватизације преосталог друштвеног и државног капитала и природних богатстава. Сличном акцијом удружених синдиката и удружења грађана у Холандији и Уругвају су донети закони који забрањују приватизацију воде на пример (Hall, David, Lobina, Emanuele, de la Motte, Robin, 2004).

Ко губи, ко добија

Организовање заједничког акционог истраживања што ширег обухвата усмереног на решавање проблема које преображава објекте истраживања у његове субјекте (Вратуша, Вера, 1999; Greenwood, Davydd, Morten, Levin, 2007), подстакло би размишљање и стваралаштво, превладавање необавештености и апатије, осећања страха и беспомоћности како у синдикатима тако и у грађанству. Истраживање искустава реорганизације националних и транснационалних компанија и јавних служби у „старим“ и „новим“ чланицама ЕУ и на другим континентима, као и искустава и ставова синдикално организованих и неорганизованих запослених и незапослених  грађана о учешћу у власништву и управљању свим фирмама а нарочито онима у стратешким секторима привреде, комуналним системима и  друштвеним службама, обезбедило би неопходну емпиријску базу података за усмеравање деловања синдиката у правцу како унутрашње реорганизације тако и осмишљавања и остваривања алтернативне стратегије  иновативног и економски, друштвено и еколошки одрживог  и праведнијег друштвеног развоја.

Учесничко заједничко истраживање је најпримереније средство за постизање циља увећања добробити огромне већине садашњих и будућих грађана, уместо профита  неколицине финансијских олигарха и њихових идеолошких представника. Под велом стручне објективности они неуморно понављају да потпуна либерализација и приватизација  немају алтернативе, слепи и глуви за чињеницу да су чак и стручњаци Светске Банке и Међународног монетарног фонда последњих година признали грешку своје дотадашње политике ултимативног промовисања приватизације јавног сектора привреде, када су увидели да је уместо обећаних јефтинијих услуга и већих инвестиција у инфраструктуру напротив приватизација довела до њиховог поскупљења и смањивања (Estache, Antonio, 2006). Окупљање свих синдикалних централа око приоритета идентификованих кроз учесничко истраживање у заједничком интересу запослених и апсолутне већине грађана, допринело би како јачању синдиката тако и заустављању негативних трендова пораста деиндустријализације и неоколонијалне зависности, незапослености, сиромаштва и  обесправљености у Србији.

Референце:

 

Центар за образовање, истраживања и приватизацију УГС «Независност» (ЦОИП), Progetto Svillupo. 2006: П р и в а т и з а ц и ј а у с р б и ј и 2001. – 2006. године, http://www.nezavisnost.org.yu/document/REZULTATI.pdf

 

Estache, Antonio, 2006: „Infrastructure: A survey of recent and upcoming issues“, The World Bank Infrastructure Vice-Presidency, and Poverty Reduction and Economic Management Vice-Presidency April 2006 (version 2.0)

 

Greenwood, Davydd, Morten, Levin, 2007: Introduction to Action Research - Social Research for Social Change, 2nd edition, Sage, ISBN 1-4129-2597-5

 

Lobina, David,  Emanuele, de la Motte, Robin, 2004: “Making water privatisation illegal: - new laws in Netherlands and Uruguay”, http://www.psiru.org/reports/2004-11-W-crim.doc

 

Михаиловић, Срећко, Зоран Стојиљковић , Градимир Иванић, 2003: Синдикати у променама, промене у синдикатима - Синдикални барометар 3, http://www.nezavisnost.org.yu/document/SB3Knjiga.doc

 

Poznański, Kazimierz, 2000: Wielki Przekręt Klęska Polskich Reform, Towarzystwo Wydawnicze i Literackie, Warszawa

 

Вратуша, Вера, 1999: „Тезе о приватизацији, партиципацији, партиципативном истраживању и улози синдиката”, Улога синдиката у процесу приватизације, ССС, ССЈ, УГСН, Београд, , 262-275.

2001: "Горка пољска искуства - прилог расправи о приватизацији”, Синдикални повереник, Но. 31. мај, 43-46

2004: „Ставови о приватизацији у Србији крајем XX и почетком XXI века”,  у А. Милић, ур. Друштвена трансформација и стратегије друштвених група: свакодневица Србије на почетку трећег миленијума, Београд, ИСИФФ, ИССБН 86-80269-73-5, 71-110, http://www.veravratusa.org/strat03priv.doc

2006: "Став према учешћу у одлучивању на радном месту у Србији крајем XX и почетком XXI века ", Томановић, Смиљка, ур., Друштво у превирању, ИСИФФ, Београд, ИСБН 86-86563-00-7, 179-218